Popularni Surda

Bio sam treći razred te zime, olimpijske 1980. I sam se čudim koliko se dobro sećam da je godina počela vestima u svim novinama i na TV-u kako je predsednik Tito smešten na lečenje u ljubljanskom Kliničkom centru. U vazduhu se tu i tamo osećao nekakav nemir, iščekivanje nečeg što nije dobro. Ili je to samo zima na Karaburmi bila depresivnija nego inače. Januar je za mene i drugare proticao u znaku dvonedeljnog raspusta, zanimacija na snegu i prepodnevnog uživanja u legendarnom "Zimskom bioskopu" na Prvom programu RTB. Tek, u toj učmaloj, sporoj zimoći, jedne nedelje u osam uveče, odmah posle "Dnevnika" krenula je špica nove domaće serije - zvala se "Vruć vetar". U toj prvoj epizodi gledali smo štrljavog berberina sa neobičnim naglaskom i smešnim šeširom kojeg mrzi da brije mušteriju sve žaleći se na nizak pritisak i još gomilu svega i svačega. Bio je to Šurda, namćorasti momak iz Vlasotinaca, svojeglav, lenj i ciničan, zaljubljenik u sirtaki, more i plandovanje. Ko bi rekao da će već sledeće nedelje, i one tamo, ulice biti puste, da će sutradan svi da prepričavaju scene i gegove iz prethodne epizode? Šurda, Bob, Firga i ostali harali su tog februara i marta, tokom deset nedeljnih večeri; širom cele Jugoslavije, kažu, samo su dve teme bile aktuelne - Titovo zdravstveno stanje i dogodovštine Borivoja Šurdilovića. Kada se serija završila (hepiendom koji nas je sve, gle ironije, rastužio) ostala je još ta briga za voljenog predsednika koji je, nas klince, sve posmatrao sa velike fotografije tačno iznad školske table. Taj svojevrsni rijaliti satkan od svakodnevnih saopštenja lekarskog konzilijuma i poneke fotografije iz bolnice nije imao hepiend, Tito je umro u maju i cele te nedelje, uprkos tome što je to vreme najveće frke oko ocena, nismo išli u školu. Tog leta naši košarkaši postali su olimpijski šampioni, prvi i do danas jedini put. Nešto kasnije, Ljubišu Samardžića, alias Šurdu, u Budimpešti je na fudbalskom stadionu dočekalo 100.000 fanova serije koja je u međuvremenu postala kultna i u Bugarskoj i Rumuniji. Ljubiša je rođen u Skoplju krajem 1936. godine, u porodici rudara. Na nesreću, troje malih Samardžića rano je ostalo bez oca, pa je njihova majka bila primorana da ih izdržava od uboge rudarske penzije. Bilo je to odrastanje u siromaštvu na jugu Srbije, u blizini Niša, prvo za vreme nemačke okupacije, a zatim i u godinama posle oslobođenja, u opštoj nemaštini. Još kao gimnazijalac, Ljubiša je povremeno radio najrazličitije poslove kako bi pomogao majci u izdržavanju porodice. Posle mature, rešio je da se upiše na studije prava, slično kao i Pavle Vuisić koji je takođe učio za pravnika, ne sluteći da će se baviti - glumom. Za razliku od svog starijeg kolege koji kao student nije ni razmišljao o glumi, Samardžić je odlučio da okrene list, batali prava i upiše se na Pozorišnu akademiju u Beogradu. Visok, crnomanjast i širokog osmeha, Ljubiša je plenio i stasom, i glasom, a možda baš najviše tim razoružavajućim osmehom. Na Akademiji su odmah prepoznali njegov izvorni talenat, primljen je, a ubrzo je dobio i stipendiju, na insistiranje Bojana Stupice koji ga je odmah zapazio. Već kao student dobio je nekoliko manjih pozorišnih uloga ali ko je mogao da pretpostavi da će to biti sve što se tiče Ljubišine karijere u teatru. Za to su krivi bili filmovi. Svi su tih kasnih pedesetih bili opčinjeni bioskopima i filmovima, od publike do samih glumaca i reditelja. Odlazak u bioskop bio je u to vreme ultimativna razonoda za Jugoslovene svih uzrasta, televizija još nije ušla u njihove domove i to je potrajalo sve do sredine sedamdesetih godina, kada su najzad „mali ekrani“ zagospodarili dnevnim sobama širom zemlje. Ljubiša je prvu filmsku ulogu dobio u svojoj 25. godini, i to u zagrebačkoj produkciji, urbanoj melodrami "Igre na skelama" (1961). Glavnu ulogu odigrao je Ljubišin zemljak, Nišlija Slobodan Dimitrijević, glumac čije ime mnogima nije poznato, a reč je o legendarnom Suriju iz filma "Valter brani Sarajevo", u kojem je i Samardžić ostao upamćen kao neustrašivi Zis. Zanimljivo, obojica su potekli iz istog kraja, a eto, zajedno su debitovali pred filmskim kamerama, i to u Zagrebu, glumeći na ijekavici. Usledio je i poziv Branka Bauera da glumi simpatičnog momka sa sela u njegovom filmu "Prekobrojna", u kojoj će mu partnerka biti mlada i neiskusna Milena Dravić. Priča o ljubavnim peripetijama ali i životnom optimizmu i pregalaštvu mladih akcijaša doživela je ogroman uspeh u bioskopima širom zemlje, mladi su ovaj film gledali po više puta, radne akcije postale su takoreći hit, a Milena je svojom prirodnošću i šarmom oduševila pulski žiri i osvojila Zlatnu arenu kao najbolja glumica. Te 1962. Ljubiša je igrao u četiri filma i bilo je jasno da je domaća kinematografija takoreći preko noći dobila novu zvezdu. Među pomenutim ostvarenjima našla se i "Kozara", potresna epopeja Veljka Bulajića, jedan od naših najznačajnijih ratnih filmova u kojem je Samardžić ponovo imao Milenu za partnerku. Takođe, tu je i Hladnikov "Peščani grad" iz kojeg je Ljubiša izašao sa nadimkom po kojem ga svi dobro poznaju - lik kojeg je glumio zvao se Smoki. I ovoga puta je Milena Dravić bila u glumačkom sastavu! Druga polovina šezdesetih ostaje upamćena, pored famoznih studentskih demonstracija, po zvezdanim uspesima jugoslovenske kinematografije, a najviše po filmovima iz tzv. crnog talasa koji su svetu prikazali sasvim drugačiju, turobnu i nimalo došminkanu socijalističku stvarnost. Ipak, jedan beogradski sineasta u isto vreme gradio je sasvim osoben filmski izraz kojeg je nemoguće svrstati u bilo koji od tadašnjih trendova. Reč je o Puriši Đorđeviću koji 1966. godine snima poetičnu ratnu dramu "San" sa Oliverom Vučo i Ljubišom Samardžićem u glavnim ulogama, a sledeće godine ide korak dalje kreirajući svoje remek-delo, filmsku poemu "Jutro", atipičnu priču o ljubavi, mladosti, ratu i smrti. U ovom filmu glavne uloge su dobili Milena Dravić, Ljubiša Samardžić i Neda Arnerić. "Jutro" je prikazano na festivalu u Veneciji tog leta, film i ekipa su doživeli nezaboravne ovacije na Lidu, a žiri kojim je predsedavao Alberto Moravija proglasio je za najboljeg glumca te godine upravo našeg Ljubišu. Bio je to prvi put da neko od naših glumaca dobije glavnu nagradu na bilo kojem od najznačajnijih svetskih festivala. Nepunih dvadeset godina kasnije, u Veneciji je trijumfovala Sonja Savić, za ulogu u drami "Život je lep" Bore Draškovića, filmu u kojem je Samardžić sjajno odigrao za njega atipičnu ulogu pokvarenog konobara Trovača... Samardžićevo lice koje zrači vedrinom i optimizmom očigledno nije bilo primamljivo režiserima crnotalasovskih filmova, Pavloviću, Makavejevu, Žilniku. Verujem da je to njegovo lice bilo glavni "krivac" za Smokijev izostanak u tom žanru, baš kao i način na koji ga je domaća publika percipirala, s obzirom na to da su ga svi znali kao Nikoletinu Bursaća iz "Orlovi rano lete" i Mikajla iz "Prekobrojne". Drugim rečima, Smoki je spadao u red glumaca koji su se svojim senzibilitetom savršeno uklapali u tadašnji propagandni koncept zdravog socijalističkog društva, punog vedrih i šarmantnih omladinaca i omladinki. Smoki se pojavio i u potonjim Purišinim ostvarenjima, filmovima "Podne" i "Biciklisti", a stariji filmofili pamte i njegovog Novaka u spektaklu "Bitka na Neretvi", anđela Neuma u melodrami "Bokseri idu u raj", ambicioznog Ivana u "Štićeniku" i policijskog inspektora u krimiću "Nož". Iako je u svojim "ranim radovima" u nekoliko navrata pokazao da sa lakoćom može da bude i komičan na filmskom platnu, Smoki je uglavnom dobijao dramske role. Izuzimajući donekle ulogu u "Štićeniku", tumačio je obavezno protagoniste, pozitivne likove koji su, po pravilu, provincijalci vedre naravi. Tek kasnije, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, Samardžića će publika češće gledati u komedijama, naročito u televizijskim projektima. "Kada sam pročitao scenario bio sam opčinjen tekstom i likovima, Crnog Roka sam bukvalno preko noći kreirao u svojoj glavi...". Zagrebačka televizija započela je produkciju TV serija na trijumfalan način 1971. godine, kultnim projektom "Kuda idu divlje svinje", pod rediteljskom palicom Ivana Hetriha. Po mnogo čemu revolucionarna, pionirska serija za tadašnje prilike, i danas se smatra možda i najboljom u istoriji YU televizije. Dramaturška obrada, režija, fantastični glumci (pored Smokija u nezaboravnoj ulozi neustrašivog i pravdoljubivog švercera Crnog Roka, briljiraju Fabijan Šovagović, Jovan Ličina, Ivo Serdar), zaplet u koji kao da je Tarantino umešao prste (zajedno sa Serđom Leoneom), sve to je urađeno na najvišem nivou, a sa minimumom sredstava. Publika, u početku zbunjena potpunim izostankom bilo kakve ideološke ravni u priči (koja se dešava za vreme rata u okolini Zagreba), zavolela je seriju, a pre svega glavnog junaka, neodoljivog, stamenog i kaubojski odvažnog Roka, mladića koji pleni, uprkos tome što je provincijski švercer koji ne mari ni za partizane, ni za ustaše ni domobrane. Atipična, u to vreme više nego odvažna televizijska serija, stilski na tragu špageti vesterna, koja do danas nije izgubila ni delić svoje privlačnosti i kvaliteta. Bio je to istinski trijumf Ljubiše Samardžića, sa Crnim Rokom je pokazao i dokazao svoj talenat i širinu u glumačkom izrazu.