FOTOGRAFIJA KOJA JE UZBURKALA FACEBOOK! MLADIĆ SE OPROSTIO OD BH. PASOŠA!

Iz BiH je već otišlo 80.000 mladih
Društvene mreže pune su komentara na sliku mladića koji se pozdravlja i oprašta od bh. pasoša, jer je dobio slovenačke papire. Zašto sve više mladih ljudi napušta BiH?
Studenti kažu da im je muka od prepucavanja političara, birajući studij za potrebe tržišta EU, dok profesori ističu da smo izgubili socijalni kapital
Iz BiH je već otišlo 80.000 mladih
MLADI SVE MANJE VJERUJU I OBRAZOVNOM SISTEMU BIH!


Ono što se događa u posljednjih desetak godina je otprilike takvog intenziteta da je odlazak iz naše zemlje skoro i završen, ističe prof. Živanović
Mladi žele da zasnuju porodice, a ne da se bave stresnim temama, koje su već njihovi roditelji preživjeli na ovim prostorima, kaže predsjednik Studentskog parlamenta u Tuzli
Posljednje istraživanje Instituta Kult pokazalo je da našu zemlju napuštaju sve mlađi ljudi, čak i srednjoškolci.


– Razaranje društvenog tkiva Bosne i Hercegovine kroz odlazak, ne samo mladih nego svih populacija, ono je najgore što nas može pogoditi. Važnije je pitanje ko će uopšte ostati ovdje. Mladi, ali i stariji ovdje ne vide nikakvu budućnost i to se više ne može popraviti, ističe profesor Miodrag Živanović.

TUŽAN DAN ZA SRBIJU: U Beogradu jutros preminuo poznati…

BEOGRAD – Srpski košarkaški trener, Vladimir Dado Arnautović preminuo je jutros u 43. godini života poslije kratke i teške bolesti. Mladi stučnjak je prije manje od dva mjeseca saznao da boluje od opake bolesti i morao je da napusti rumunski Asesoft u kome je proveo posljednjih 13 godina.

“Posljednja vijest koja je stigla je dramatično uzdrmala sve u klubu. Saznali smo da se naš stručnjak teško razbolio i da je trenutno u Beogradu gdje vodi tešku borbu protiv opake bolesti. Svi u klubu smo zatečeni i pogođeni novonastalom situacijom. Radi se o čovjeku koji je ugradio 13 godina u Asesoft, devet kao trener i četiri kao igrač. Prije mjesec dana otišao je u Beograd na ljekarske preglede i ustanovljeno je da boluje od teške bolesti. Malo je reći da smo svi zatečeni i veoma pogođeni situacijom sa našim prvim trenerom i u ovoj situaciji teško da smo skoncentrisani na košarku, sve naše misli i želje usmjerene su ka njegovom ozdravljenju i oporavku“, naveo je tada njegov saradnik Saša Ocokoljić.


Dado Arnautović je sa rumunskim Asesoftom osvojio osam titula prvaka države, tri nacionalna kupa i super kup.

(Kurir)

NARGILA U BIH: TIHI UBICA NACIJE, DOZA NARGILE RAVNA JE 20 DUHANSKIH CIGARETA

Pušenje nargile (kod nas poznata i kao šiša) postao je pomodarski trend, posebno prisutan kod mlađih osoba. Izgleda kako mnogi nisu svjesni štetnosti konzumiranja aromatiziranog duhana (često se miješa sa aromama različitog sušenog voća/jagoda, banana, ananas, kivi, kokos…). Kada je u pitanju opća ovisnost o supstancama, bitno je napomenuti da postoji razlika između legalnih i ilegalnih droga, jer se jako puno konzumira alkohol u kombinaciji u sa drugim psihoaktivnim supstancama. Pored toga u upotrebi je i druga legalna supstanca nargila i ima velike zdravstvene posljedice o kojima mladi ne razmišljaju.



« Potopite 40 smokvi u ovo ulje i evo kakav ćete lijek dobitiBubrežne ciste – Uzroci – Simptomi – Liječenje – Prevencija »
NARGILA U BIH: TIHI UBICA NACIJE, DOZA NARGILE RAVNA JE 20 DUHANSKIH CIGARETA
  By admin | February 26, 2018 | Zdravlje


66
SHARES
Share
Tweet
Slikovni rezultat za NARGILA U BIH: TIHI UBICA NACIJE, DOZA NARGILE RAVNA JE 20 DUHANSKIH CIGARETA

Pušenje nargile (kod nas poznata i kao šiša) postao je pomodarski trend, posebno prisutan kod mlađih osoba. Izgleda kako mnogi nisu svjesni štetnosti konzumiranja aromatiziranog duhana (često se miješa sa aromama različitog sušenog voća/jagoda, banana, ananas, kivi, kokos…). Kada je u pitanju opća ovisnost o supstancama, bitno je napomenuti da postoji razlika između legalnih i ilegalnih droga, jer se jako puno konzumira alkohol u kombinaciji u sa drugim psihoaktivnim supstancama. Pored toga u upotrebi je i druga legalna supstanca nargila i ima velike zdravstvene posljedice o kojima mladi ne razmišljaju.



Nargila je moderna droga među mladim ljudima koja prelazi u rasprostranjenu naviku, a navika koja se dugo upražnjava prelazi u ovisnost, a to je onda bolest, tvrdi direktorica JU Zavoda za bolesti ovisnosti Kantona Sarajevo Nermana Mehić – Basara. “Primarna namjena nargile je da opusti, sedira, popravi raspoloženje. No, mladi danas nargilu koriste nemilice, nekada i više puta u toku dana. Moramo naglasiti da jedna doza nargile je ravna 20 duhanskih cigareta.” Istraživanja širom svijeta su pokazala jednake rezultate a to je da su 400-450 puta opasnija po zdravlje od običnih cigareta. Posljedice nargile najviše trpe mozak i pluća, što vremenom slabi i imunitet. Svakodnevna upotreba nargile uzrokuje velike štete za pluća. Također zbog konzumiranja nargile javljaju se i učestale glavobolje. Zatim dolazi do pomankanja koncentracije, što dalje prouzrokuje i bezvoljnost, a to se odražava i na njihove rezultate u školi, fakultetu… Mladi postaju napeti, što nerijetko prelazi i u agresivnost, a čak su zabilježene i ozbiljne depresije. Posljedica svega može biti ovisnost o nargili. Naravno da svi konzumenti ne završe stadijem ovisnosti, ali postoji opasnot ukoliko je konzumiraju kontinuirano”, pojašnjava direktorica.

Našim Zakonom je propisana zabrana konzumiranja legalnih droga u koje spadaju alkohol i duhan, međutim nargila kao moderna droga nije uključena u tu zabranu. “Po mom mišljenju treba je što definisati kao zabranjenu supstancu pogotovo za djecu i osobe do 18 godina. Neophodan je pojačan inspekcijski nadzor u nargilhanama. Pogotovo kada je riječ o sadržaju nargila.  Problem je što se ona može dopunjavati različitim ilegalnim supstancama. Nije rijetkost da se u nargilu stavlja kanabis i druge supstance koje se miješaju sa ustaljenim sadržajem, pri čemu se brže razvija ovisnost. Također neophodno je povećati kazne za prekršitelje Zakona i kazniti ugostitelje ako je budu nudili malojetnicima, pogotovo kada se nargila uvrsti na ovu listu zabranjenih legalnih droga”, zaključuje neuropsihijatrica Mehić-Basara. Uz sve zdravstvene posljedice, u pitanje se dovodi i higijensko održavanje ove orijentalne lule (eng. hookah) koja ima dugo i savitljivo crijevo zakačeno za kontejner u kojem se duhanski dim hladi prolaskom kroz vodu.

Kantonalna sanitarna inspekcija u sklopu redovnih inspekcijskih nadzora, vrši i pregled objekata u kojima se konzumira nargila, s tim da ovaj organ ne raspolaže podatkom o tačnom broju objekata koji je prodaju. Sigurno je da se taj broj stalno mijenja i na njega utiče otvaranje novih objekata, kao i mogućnost da već postojeći objekti u ponudu uvrštavaju i ovu vrstu usluge. U većini objekata je utvrđeno da uposlenici nemaju znanje o održavanju higijene nargile kroz koju prolazi spoj ljepljive melase, vodene pare i zraka iz respiratornog trakta korisnika, te mogućoj štetnosti usljed korištenja. Sanitarni inspektori u Kantonu Sarajevo, Ministarstvu zdravstva, nekoliko puta su sugerirali da se donesu propisi za upotrebu nargile. Uposlenici i vlasnici imaju različite tvrdnje u pogledu održavanja higijene. Neki kažu da se gumeni nastavak ne smije prati jer je unutar žica koja korodira, drugi pak povremeno peru deteredžentom i toplom vodom nakon čega je dezinficiraju, a ima i onih koji tvrde da zrakom iz aparata za kafu “propušu” crijevo. Međutim, konstatovano je i da svaki konzument nargile dobije jednokratni nastavak za usta. “Sanitarni inspektori Kantonalne uprave za inspekcijske poslove su u postupku inspekcijskih pregleda objekata (caffe barovi i bosanske kafane) koji pružaju usluge konzumiranja duhanskih prerađevina, kao i smjesa bez sadržaja duhana-nargile utvrdili kako u zakonskoj legislativi ne postoje propisi vezano za prodaju nargile. U nekim objektima nije bilo obavijesti o zabrani korištenja nargile osobama mlađim od 18 godina, deklaracija na masi za nargilu nije potpuna (nema prevoda i upozorenja na jeziku naroda u BiH i podataka o uvozniku), iako napominjemo da se na granici provodi laboratorijska kontrola i po dobijanju ispravnih nalaza preparat se pušta u promet”, kazali su iz Kantonalne uprave.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja u objektima u kojima nisu ispoštovane higijensko-sanitarne mjere, inspektori su poduzimali zakonom predviđene sankcije. Sagledavši kompletnu situaciju neophodno je najprije donijeti zakonsku legislativu o korištenju nargile. Pored toga, potrebno je i definirati sve procedure od spravljanja i stavljanja ove melase u nargilu do načina loženja (loženje se vrši unutar ili izvan objekta bez ikakve zaštite ili odvodnje dima i pepela). Važno je obezbijediti i pravilnu vještačku ventilaciju, način čišćenja, pranja i dezinfekcije nargile, ukoliko je ista neophodna, kao i jasno istaći znak o zabrani ulaska u ovakve objekte djeci ispod 18 godina. Iz navedenog razloga nadležni Inspektorat sanitarne, zdravstvene i farmaceutske inspekcije je u skladu sa svojim obavezama i ovlaštenjima pripremio Inicijativu nadležnim instutucijama za donošenje nove zakonske regulative, koja će efikasnije tretirati ovu problematiku.

(Radio Sarajevo)

novihorizonti.ba

Šta vam poručuje štitna žlezda: Ne ignorišite ove simptome

Pojačano ili smanjeno lučenje hormona štitaste žlezde odražava se na rad srca, metabolizam, nervni sistem, a kod žena i na reproduktivnu sposobnost. Namirnice bogate jodom umanjuju rizik, dok ga stres povećava.



Hormoni koje luči tiroida, štitasta žlezda, regulišu mnoge procese u organizmu, poput telesne temperature, metabolizma, rada srca i funkcionisanja nervnog sistema.

Ovi hormoni takođe utiču i na izgled i kvalitet kože i kose. Sve to ovoj maloj žlezdi smeštenoj na prednjoj strani vrata, između grkljana i ključne kosti, daje veliku ulogu u funkcionisanju našeg organizma i zato je treba redovno kontrolisati.

Tiroidna žlezda luči dva glavna hormona – trijodtironin T3 i tiroksin T4, a problem nastaje zbog njihove premale ili prevelike proizvodnje. U oba slučaja dolazi do brojnih poremećaja u organizmu.

Uradite analizu krvi

Kako bi se organi čije su funkcije poremećene lošim radom tiroidne žlezde zaštitili od trajnog oštećenja, neophodno je javiti se lekaru na vreme kako bi se uspostavila tačna dijagnoza. Da sa žlezdom nešto nije u redu, ustano­vljava se pregledom krvi, na osnovu čega se utvrđuje nivo hormona.

Prepoznajte simptome

Hipertireoza ili pojačano lučenje hormona štitaste žlezde manifestuje se kroz ubrzan puls, iznenadne napade i lupanje srca, učestale stolice, brzo i lako zamaranje, poremećaj u spavanju i mršavljenje. Dok se pri pojačanom lučenju hormona javlja gubitak telesne težine i preosetljivost na toplotu, za hipotireozu, smanjeno lučenje hormona, karakteristična je prekomerna gojaznost i izrazita zimogrožljivost.

Psihički problemi mogu da se jave u oba slučaja, a najčešće je reč o zaboravnosti koju okolina uoči mnogo pre nego obolela osoba.


Sve češći rak štitaste žlezde

Lekari upozoravaju da je u poslednjih desetak godina u našoj zemlji broj obolelih od raka štitaste žlezde udvostručen.

Kao mogući razlog za ovako drastično povećanje broja obolelih navode stres.

Ova vrsta raka mnogo češće pogađa žene, počinje bez ikakvih simptoma, a kasnije dolazi do otežanog disanja i gutanja.

Inače, jedno američko istraživanje pokazalo je da su žene kod kojih je duže vremena smanjena funkcija tiroidne žlezde izložene povećanom riziku od raka jetre.

Ne izbegavajte kontrole

U slučaju da ova analiza ne daje sasvim jasnu sliku stanja, radi se ultrazvučni pregled koji može da pokaže da li se štitnjača možda uvećala ili na njoj ima izraslina u vidu čvorića.

Budući da do poremećaja u radu tiroidne žlezde mnogo češće dolazi kod žena, one bi trebalo da budu znatno opreznije i da češće idu na kontrole. To je naročito važno zbog činjenice da hipotireoza može negativno da se odrazi na menstrualni ciklus, plodnost i zdravlje bebe jer su tiroidni hormoni majke neophodni za pravilan razvoj ploda u prva tri meseca.

Nakon toga plod počinje sam da stvara hormone, za šta koristi jod uzet od majke, ali samo ukoliko ga ona ima dovoljno. I žene u menopauzi treba da obrate posebnu pažnju na simptome jer u tom periodu više ne mogu da računaju na zaštitno dejstvo polnih hormona.

Jod najbolja preventiva

Pravi uzroci poremećenog rada štitaste žlezde još nisu dovoljno ispitani, ali se zna da nasledni faktor, hronična infekcija žlezde i stres predstavljaju ozbiljne faktore rizika.

Poznato je i da nedostatak joda onemogućava normalan rad štitnjače, pa ga treba unositi kroz ishranu. To znači da treba koristiti isključivo jodiranu so, morsku ribu spremljenu sa što manje masnoće, šargarepu i brokoli.

izvor: zena.blic.rs

Balkan poludio za čudesnom biljkom: Donosi desetine hiljada maraka zarade, a raste i u baštama!

Ovo područje je idealno za uzgajanje biljke koja donosi ogroman novac!
Aronija je u posijednje vrijeme postala izuzetno popularna i sve traženija, a prema riječima stručnjaka naše države su idealne za njen uzgoj.
Mnoge studije pokazale su da aronija ima antikancerogeno djelovanje, jer u velikom procentu “ubija” maligne ćelije tumora mozga, pluća, dojke, debelog crijeva i jetre. Pored toga, aronija usporava proces starenja organizma i sprječava razvoj hroničnih bolesti.
Ona je odlična hrana zbog niskog sadržaja kalorija i visokog sadržaja vitamina i minerala. Vrlo je bogata antioksidansima koje sadrži više nego borovnica, kupina, malina ili crna ribizla.
Sadnice aronije dostižu pun rod u osmoj godini, daju do 10 kilograma po žbunu, a trenutna cijena je euro za kilogram prve klase. Prema nekim procjenama po hektaru može da donese prihod od čak 12.000 eura!
Neki od proizvođača kažu da je prilično lako uzgojiti aroniju u sopstvenoj bašti, a potrebno je da imate malo slobodnog mjesta. Nije komplicirana za održavanje, a zreo žbun u nekim uslovima može dati i do 17 kilograma ploda.
Plodovi aronije sadrže vitamine A, C, B2, B6, E, kao i minerale: kalijum, kalcijum, gvožđe, mangan, jod, fosfor. Aronija efikasno pročišćava ljudski organizam od štetnih tvari i teških metala i zbog toga se smatra vrlo korisnom preventivom protiv malignih oboljenja.

U Islandu je puno neudatih žena : Vlada očajna daje 10000 dolara, ako oženite curu iz te zemlje…

Island, mala zemlja sa sjevera Starog kontinenta, poznata po svojim vulkanima i divljoj prirodi, odlučila je da još jednom dospije u centar pažnje svjetskih medija.



Naime, vlada Islanda planira povećati svoju populaciju koja je posljednjih godina u konstantnom padu. Da problem bude još veći, ženska populacija je stalno u porastu, te se iz godine u godinu povećava broj žena koje nisu u prilici da nađu muškarca.



Islandska vlada je stoga odlučila da na vrlo interesantan način pokuša riješiti ovaj problem. Odlučili su da početkom sljedeće godine poklone 5.000 dolara svima onima koji su spremni oženiti ženu s Islanda, pišu riopricesputovanja.

Tako da muškarci, ukoliko možete podnijeti malo veću hladnoću, možda je Island pravo mjesto za Vas…

Koliko su uistinu suhomesnati proizvodni štetni

Nekoliko dana nakon vijesti kako slanina i hrenovke uzrokuju karcinom, Svjetska zdravstvena organizacija dala je još jednu izjavu kojom je nastojala razjasniti kako to da su se u istoj skupini opasnih karcinogenih tvari našli duhan, azbest i kobasice…
Nekoliko dana nakon vijesti kako slanina i hrenovke uzrokuju karcinom, Svjetska zdravstvena organizacija dala je još jednu izjavu kojom je nastojala razjasniti kako to da su se u istoj skupini opasnih karcinogenih tvari našli duhan, azbest i kobasice.
Naime, Međunarodna agencija za istraživanje karcinoma (IACR) nije imala namjeru poslati poruku kako svo crveno meso treba izbaciti iz prehrane iako je to tako odjeknulo u medijima. Poruka je zapravo puno blaža, a govori kako smanjenjem unosa suhomesnatih proizvoda u prehrani možemo smanjiti rizik od karcinoma debelog crijeva. Iako su suhomesnati proizvodi u istoj skupini opasnih tvari kao i duhan i azbest (skupina 1), sve tvari ipak nisu jednako opasne. Klasifikacija po skupinama svrstava karcinogene tvari po jačini znanstvenih dokaza, a ne na temelju njihovog djelovanja. Drugim riječima, cigarete su ipak puno opasnije od kobasica.
Prema procjeni nezavisne znanstvene organizacije naziva Global Burden of Disease Project, prehrana bogata suhomesnatim proizvodima uzrokuje karcinom zbog kojeg godišnje umire 34 tisuće ljudi, dok zbog pušenja umire oko milijun ljudi godišnje. Također, prekomjerna konzumacija alkohola također uzrokuje karcinom zbog kojeg umire 600 tisuća osoba godišnje, a zbog onečišćenog zraka 200 tisuća osoba.
Prema Svjetskoj zdravstvenoj organizaciji opasna količina procesiranog mesa iznosi 50 g dnevno, a svako serviranje suhomesnatih proizvoda u toj količini diže rizik od karcinoma debelog crijeva za 18 %. Isto je i s neprocesiranim crvenim mesom koje u količini od 100 g dnevno diže rizik od karcinoma za također 18 %.
Ovaj rizik je relativan i možemo ga izraziti u apsolutnim brojkama. Primjerice, ako prosječno godišnje od karcinoma debelog crijeva od 1000 osoba oboli njih 61, u skupini osoba koje su tijekom života jele suhomesnate proizvode u najmanjim količinama oboljet će 56 osoba. A u skupini koja je najviše jela suhomesnate proizvode oboljet će njih 66 odnosno 10 osoba (18 %) više nego u skupini koja je unosila minimalne količine procesiranog mesa.
Iako opasnost od suhomesnatih proizvoda ipak nije toliko visoka kakvu bismo očekivali, nije bezazlena stoga sa šunkama, kobasicama i drugim vrstama mesa koje su kemijski konzervirane ne valja pretjerivati.


(Zdravobudi.hr)

NEVIĐENI HOROR: OTAC PUNIH SEDAM GODINA SILOVAO SINA (14), PA MU PRIJETIO DA ĆE GA UBITI SJEKIROM AKO NEKOM KAŽE!

D. P. (65) uhapšen je zbog sumnje da je punih sedam godina silovao sina D. P. (14) u selu Ribari kod Jagodine.

Nasilnik je uglavnom pijan uz prijetnje nasrtao na mališana i iživljavao se nad njim, a horor je otkriven nakon što se dječak požalio komšinici. Prema riječima izvora Telegrafa iz istrage, pakao maloljetnog dječaka počeo je kada je krenuo u prvi razred.

– Mališan se 2011. godine vratio iz škole, a otac ga je spopao čim je ušao u svoju sobu. D. P. je bio pijan i odmah je krenuo za sinom. Ušao je kod njega i naredio mu da legne na krevet. Potom ga je dodirivao po tijelu i skinuo u mu pantalone. Dječak je vrištao i preklinjao oca da ga ne zlostavlja, ali bezuspješno. Monstrum je udario mališana, a onda se zvjerski iživljavao nad njim – kaže izvor i dodaje da je otac otad zlostavljao sina kad god bi malo popio, preteći da nikom ne smije da kaže šta njih dvojica rade između četiri zida. Nasilnik je u augustu prošle godine prebio dječaka, a potom ga više puta silovao.

– Preko odjeće mu je dodirivao polni organ, a D. P. je u jednom trenutku uspio da se izvuče i pobjegne. Međutim, otac ga je sustigao. Zaključao je vrata, ošamario sina i naredio mu da se skine. Iživljavao se nad njim, a dječak se, uplakan i nijem od bola nije pomjerao sa kreveta – tvrdi izvor.

Prema njegovim riječima, poslije svakog seksualnog zlostavljanja mališan je dobijao i batine.

– Gađao je nesretnog dječaka predmetima koji su mu bili nadohvat ruke, prijetio da će ga ubiti sjekirom i govorio mu da ne zaslužuje da živi. Prijetio je dječaku da će ga zaklati ukoliko bude nekom rekao za “njihovu tajnu” – dodaje izvor.

Za sve se saznalo nakon što je dječak skupio snagu i sve ispričao komšinici koja je slučaj odmah prijavila policiji.

Policija je uhapsila oca, a maloljetni D. P. je smješten u hraniteljsku porodicu.

Na graničnim prelazima u BiH postavljene table s natpisom “Ne okreći se sine”

Vlada BiH odvojila je dva miliona maraka za postavljanje tabli sa natpisima na svim graničnim izlazima iz BiH. Cilj i poruka je jasna, a vlasti ne žele da mladi osjećaju grižnju savjesti.

“Mladi iz naše zemlje s tugom u očima odlaze jer znaju da ostavljaju svoje roditelje i porodice ovdje. Ovako ćemo im poslati jasnu poruku da ne treba da ih grize savjest, te da odlučno i kategorično zakorače ka Evropi” izjavio je Fadil Novalić, Premijer Federacije BiH, inače inicijator ideje.

Table su postavljene na svim graničnim prelazima i to na sva tri jezika, kako se niko ne bi osjećao zapostavljeno.

“Niko od naroda ne smije biti zanemaren prilikom egzodusa. Ovo je stvar koja ujedinjuje ljude u BiH i egzodus moramo da čuvamo ko zjenicu oka svoga. To je jedina stvar koja može spojiti mlade ljude iz naše zemlje, naravno u Njemačkoj” rekao nam je Marko Šengen, autor table.

Roditeljima je malo lakše kad znaju da država podržava odlazak njihove djece u zapadne zemlje.

“Teško jeste ali nam je lakše kada znamo da nismo sami u našoj patnji. Država je opet pokazala da je uz sve probleme i dalje uz građane, hvala hin” kroz suze je izjavila majka Raza koja ispraća tri sina sa diplomama iz PR menadžmenta i malinarstva sa Univerziteta u Brčkom.

Pored tabli, graničnoj policiji je donirana i određena količina vode, kako bi prilikom prelaska mladih mogli da proliju malo za sretan put.

ON LIJEČI SVE BOLESTI POGLEDOM: Može i da se zatrudni od njegovog pogleda, ljudi stoje u REDOVIMA

Zahvaljujući njegovom pogledu usvojena ćerka pronašla je prave roditelje, žena je prodisala, muškarac se oporavio nakon uspešne transplantacije koštane srži.

Na stotine hiljada očajnih ljudi, najviše Amerikanaca, svake godine plaća Josipu Grbavcu-Braci (47) iz Zagreba da bi gledao u njih i ćutao.

Braco je stekao sledbenike širom sveta, a njegov jedan pogled košta 8 dolara. Onima koji prisustvuju sesijama nije dozvoljeno da mu se približe. On jednostavno ne razgovara ni sa kim.

On navodno ne zarađuje novac na svom radu i ne izjašnjava se kao iscelitelj, niti garantuje pomoć i izlečenje. Nije najjasnije kako njegova magija deluje, da li se ljudima ostvari želja koju zamisle ili on on širi energiju koja pospešuje opšte dobro i blagostanje za one koji uhvate njegov pogled.



Čuda koja mu se pripisuju do sada su raznolika. Usvojena ćerka pronašla je prave roditelje, žena je rešila probleme s disanjem, muškarac se oporavio nakon uspešne transplantacije koštane srži. A ženama je pomagao kada su imale probleme sa jajnicima, lečio ih nakon čega su ostajale u drugom stanju.

Jedno od neobičnijih lečenja bilo je kada su zbog Bracinog pogleda jednoj gospođi doslovno eksplodirali jajnici, što joj je pomoglo da pobedi svoju bolest.

Pogledajte video:

Djevojčicu rastrgali i pojeli gladni psi dok se vraćala iz škole

Lizu Kanareikinu (12) iz Ukrajine, rastrgli su ulični psi kada se vraćala kući iz škole a onda su je “delimično pojeli”, pišu tamošnji mediji.

Životinje su je napale u šumi kroz koju je prolazila svakog dana na putu od škole do kuće, u ukrajinskom gradu Harcesku, na oko 30 kilometara od Donjecka. Kada se nije vratila iz škole na vrijeme, njeni roditelji su počeli da je traže, i pronašli njeno rastrgnuto tijelo u snijegu natopljenom krvlju.

Kako prenosi “Daily Mail”, njeno tijelo su zatekli u užasnom stanju, koje su rastrgli psi. Njena komšinica Natalija Skiba rekla je da se “dijete vraćalo iz škole da nije uspjela”.

– Pronašli su je ovdje u šumi, bila je raskomadana u dijelove – rekla je Natalija.

Jedan lokalni medij izvestio je da su delovi njenog tijela “bukvalno bili rasrgnuti”, a da je snijeg bio “crven od krvi”.

Drugi mediji navode da su psi djelimično pojeli tijelo djevojčice.

– Policija je otvorila kriminalnu istragu i ubila nekoliko pasa kako bi se provjerilo šta imaju u stomacima – javljaju tamošnji mediji. Policija ispituje i građane ne bi li pronašla moguće svjedoke tragedije.



Komšija nastradale djevojčice Dmitri Curakov rekao je da je iz automobila prvo vidio njen školski ranac.

– Otvorio sam ga i vidio školske knjige, sveske… Jedna je bila na ruskom, za šesti razred – rekao je Curakov.

Iz policije je rečeno da neće davati saopštenja dok ne budu imali rezultate forenzičkih analiza.

Lokalno stanovništo veoma je zabrinuto zbog pasa lutalica. Kako piše “Daily Mail”, žena po imenu Galina požalila se da ju pas ujeo ispred samog supermarketa. Mještani pričaju da se problem sa psima pogoršao od početka sukoba u Donjecku, kada su mnogi ljudi bježali i napuštali svoje ljubimce.

– Ovo je jedna od posljedica rata, svi razumemo da su ovi psi napušteni i da su podivljali. Sada se kreću od grada do grada, i povremeno napadaju i ljude. Svakog mjeseca odvedemo 50 do 100 pasa, polovinu vratimo sterilisane i čipovane, ostale uništimo – rekao je Vladimir Cimerman, zvaničnik gradske administracije iz Donjecka.

Ova žena je napravila doručak za svoju decu i ubila ih zbog greške koju svi pravimo! Podelite ovo sa svim ljudima koje poznajete!

U većini zemalja majke vole da pripremaju domaće obroke za svoju decu i ne sviđa im se ideja da njihova deca jedu konzerviranu hranu.

Međutim, stvari nekada ne idu po planu, a nedavno iskustvo jedne nesrećne majke iz Meksika to i potvrđuje.

Hosefina, majka dvoje dece, probudila se rano jednog jutra i otišla u kupovinu da nabavi hranu za doručak. Ona je odlučila da svojoj deci pripremi zdrav doručak tog dana kako mali Augustin (8) i Marija (6) ne bi jeli brzu hranu u školi.

Ona je napravila tortilje sa šunkom i sirom sa svežim sokom od pomorandže i doručak je bio spreman za serviranje.

Deca su se probudila i ona ih je poslala u kupatilo da se okupaju – pratila je striktna pravila svoje bake koja nalažu da nema sedanja za trpezarijski sto pre nego što se barem ruke operu.

Hosefina je pripremala sto za doručak kada je Marija došla i rekla: „Mama, Augustin još nije izašao iz kupatila a ja moram ići.“ „Augustine,“ reče Hosefina, „prestani da se igraš u kadi i izađi iz kupatila!“

Dečak je izašao iz kupatila i njegova sestra je ušla. Njena majka joj je rekla da požuri da bi stigla da jede. Istovremeno, Hosefina je primila poruku od svog muža i trebalo joj je dosta da odgovori na poruku dok je Marija bila u kupatilu.

Nakon što je završila poruku, Hosefina je opet dozvala Mariju. Hosefinin muž joj je i dalje slao poruke dok je ona pripremala sto i ona je uspevala da odgovori na sve. Oni su dobro jeli i bili su spremni za školu u 7:45h. Stigli su na vreme u školu i Hosefina se vratila kući ali je za samo dva sata primila šokantne vesti.

Primila je poruku u kojoj je pisalo da je njeno dvoje dece na putu do bolnice. Ona se zamrzla na mestu i počela da paniči – đta se desilo? Sve je bilo u redu pre samo nekoliko sati!

Pozvala je svog muža i oni su odjurili u bolnicu. Doktori su im rekli da su njihova deca u lošem stanju – nisu mogli da kotrolišu njihovu groznicu koja je najverovatnije prouzrokovana bakterijom po imenu salmonela.

Ovaj tip bakterije je prisutan u brojnim namirnicama i sada je uništavala organe te dece. Hosefina je bila u šoku – nije mogla da veruje šta se događa. Onesvestila se i morala je da sedne dok se njen muž molio Bogu za svoju familiju.

Nakon nekih testova, doktori su zaključili da je bakterija bila u doručku koji je Hosefina pripremala tog jutra. Nakon razgovora sa lekarima, otkrili su da je Hosefina koristila telefon tokom pripremanja, što je najverovatnije bio glavni uzrok. Naši telefoni su prekriveni hiljadama bakterija koje mogu završiti u našoj hrani i imati fatalne posledice!

Ovo je slomilo njeno srce – videvši svoju decu u toliko lošem stanju je nešto što nijedan roditelj ne bi trebao da iskusi.

Sedela je kraj njihovih kreveta i molila za oproštaj iznova i iznova. U tom momentu se Marijina ruka otvorila i čuo se jednozvučan pištajući zvuk sa mašine.

Ni minut nije prošao a Augustin je takođe preminuo. Hosefina je plakala i grabila ka svojoj deci ali su ona već bila otišla. Doktori su učinili sve što je bilo u njihovoj moći ali nisu mogli spasiti tu decu.

Sada Hosefina koristi svoje iskustvo da upozori sve na svetu – nikada nemojte koristiti telefon tokom pripreme hrane. To može dovesti do infekcije koje mogu imati fatalne posledice, što je ona nedavno i naučila iz prve ruke.

izvor- Webtribune

OVO MJESTO U BIH JE JEDINO NA SVIJETU U KOM NIKAD NIJE BILO RATA: Niko se nikad nije čak ni POSVAĐAO

U Baljvinama ne znaju šta znači “zavadi pa vladaj”, a iako deluje kao priča o “iza sedam mora i iza sedam gora”, ovo je priča o bosanskohercegovačkom selu koje ne bi trebalo skidati sa naslovnih
Malo mesto nadomak Mrkonjić Grada je možda i jedinstveno na svetu. Među meštanima bošnjačke i srpske etničke pripadnosti nikada nije zabeleženi niti jedan sudski spor, incident, a o ratnim dejstvima tokom II svetskog rata ili onog minulog pre 21. godinu da ni ne govorimo.
Meštani Baljvina su smešteni između Jajca i Mrkonjić Grada, dakle dva istorijska grada. Uprkos ratovima i ratnoj propagandi – intenzitet života među njima se nikada nije menjao.
Selo je geografski podeljeno na Donje Baljvine i Gornje Baljvine. Etnički Srbi su smešteni u Donjim, a etnički Bošnjaci u Donjim Baljvinama.
– Ja razumem, može biti mržnje, možda, ali ako smo ljudi mi svi i idemo da nam je bolje, ali ići ugnjetaviti nekoga, to ne mogu razumeti. I to svoj čovek. Tako nisi musliman ako možeš zaspati a znaš da ti komšija nema šta jesti, nisi čovek. Sa njim moraš podeliti – izjavio je jednom Šefko Čaušević, nezvanični lider Bošnjaka.
Miroslav Tešanović iz Gornjih Baljivna je u jednoj rečenici rekao sve.
– Kad su ljudi pametni i misle dobro, onda nema prekora ili nešto da ti mene mrziš i ja tebe. Gde mrze jedan drugoga, tu nema života. Mi smo za vreme onog rata, ja njega pamtim, ja sam imao 15 godina, sad mi je osamedest peta…
Ovo selo mora i treba poslužiti kao primjer drugima.
– Mi u BiH trebamo da smo najprvi, do nebesa kako se kaže. Jerbo to nema sad. Da ja tebe mrzim, a ti mene – ušao đavo u narod – kazao je Tešanović za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Ne kriju meštani da su Bošnjaci od devdedestih bili u goroj situaciji, jer se nisu mogli kretati. Meštani i Gornjih i Donjih Baljvina se nerado sećaju toga – iako ovde nikada niti jedan metak nije proleteo.
Srbi su pomagali Bošnjacima, jer kako kažu “tada je svaka budala nosala pušku”. Oni znaju da rat nikada nikome nije doneo ništa dobro, samo loše i da uvek neko nekoga treba pomagati i spasiti u kriznim momentima.
Ovo selo je sačuvano i u II svetskom ratu, i to kako kažu samo “mozgom naroda”, jer u najtežim vremenima su imali mudrih ljudi na pretek.
– Možda nemamo žive vode, pa smo malo drugačiji od ostalih, pa smo malo pametniji, da tako kažem, od drugih – kazao je za RSE Marko Vučinović koji u Baljvine odlazi vikendom.
U Baljvinama je četvrtak neradni dan, jer nemaju prirodni izvor vode – te se tako nadaju da će obezbediti pitku. Oni od davnina veruju da ne valja raditi četvrtkom.



Upravo zbog njihovog načina života – jedinog ispravnog – neki smatraju da vlasti ne žele osposobiti ovo mesto za “normalan” život. Putevi su loši, vodu smo već pomenuli, a Šefko je za RSE kazao da “nikome nije stalo da Srbin i musliman sarađuju”.
Po popisu 1991. godine Baljvine su imale 1.140 stanovnika. Nalazi se ispod planine Čemernice, iznad kanjona Vrbasa na visini od 543 metra. Udaljeno je 15 kilometara od Mrkonjić Grada. Ovo mesto je i dom nacionalnim spomenikom BiH, jer je u zaoseoku Kocelji pronađen stećak iz perioda 14. veka u maju 2003. godine.
U Baljvinama ne znaju šta znači “zavadi pa vladaj”, a iako djeluje kao priča o “iza sedam mora i iza sedam gora”, ovo je priča o bosanskohercegovačkom selu koje ne bi trebalo skidati sa naslovnih stranica. U 21. veku.
Najstariji stanovnici se sećaju vremena kada su džamija i crkva paralelno obnavljane. U Baljvinama je uvek bilo samo važno da si čovek. Ništa izuzev toga
Pronašli smo i svjdočanstvo Šabana Habibovića, koji je stajao oči u oči sa Momirom Talićem, generalnom Vojske RS. Talić je sazvao sastanak sa Bošnjacima iz Baljvina.
Deo teksta vam prenosimo sa IWPR.net:
– Uveravam Vas da mi možemo da nastavimo da živimo sa našim srpskim susedima.
– Kad je tako, da li biste se usudili da sada prođete srpskim delom sela? – uzvratio mu je Talić pitanjem.


– Proći ću celim selom ako treba – ja se nikog ne plašim – saopštio je Habibović, i potom se okrenuo i otišao pravo u pomenuti deo.
A kada je zastao ispred jedne srpske kuće i po imenu pozvao njenog vlasnika, komšija nije počeo da puca, niti da ga vređa – što je očekivao Talić. Umesto toga, on je pogledao kroz prozor i rekao:
– Šabane, šta se dešava? Treba li ti pomoć? Čekaj me, dolazim, samo da se obučem!
Nakon što je bio očevidac tog prijateljskog razgovora, Talić je – verovatno gnevan na stanovnike Baljvina koji nisu željeli da ratuju jedni protiv drugih – uzviknuo: „Niti ste vi muslimani pravi muslimani, nisti ste vi Srbi pravi Srbi – vi ste neki vrlo čudan narod!“

POĐEM U BOLNICU, A MUŽ PIJAN VIČE ZA MNOM: ‘AKO TI ODREŽU...

Kako izgleda borba sa rakom, znaju oni koji su se suočili sa ovom opakom bolešću. Marica Brkić iz sela Svetozar Miletić je jedna od takvih boraca. Njenu pričuvam prenosimo u cijelosti, svaki detalj je tu. Rak ovako izgleda, iskreno i bez uljepšavanja.
“Rođena sam u Bosni, pedesetih godina prošlog vijeka i kao djevojka sam došla u selo Svetozar Miletić, blizu mađarske granice da berem kukuruze.
S jeseni zna u ovim krajevima ponekad biti lijepo vrijeme, al’ bude i kiše i mraza pa je ledeno do Boga. Sve sam to morala trpjeti i raditi.
Kukuruzi u Bosni baš ne rađaju, a dobri su za hraniti stoku. Svoju sam zaradu u kuruzu vozom poslala mojima kući, a ja sam se udala i ostala u Bačkoj.
Vrijedno sam radila, muž mi je malo više pio, pa sam sama morala da brinem i o kući, djeci, bašti i njivi.
Imali smo kravu I puno stoke, kosila se trava, vozilo sijeno, nisam mogla sebe štedjeti niti svaki čas ići lekaru.


Godine 1986, kad sam imala malo više od 30, jedan sin mi je bio u petom razredu osmoljetke, a dva blizanca u drugom, jako su me zaboljela prsa pa sam morala u bolnicu. Doktor mi rekao da mi života nema i da ću umrijeti.
Odsjekli su mi levu si*u. Poslije operacije sam išla u Osijek na zračenje. Tad se tamo išlo. Sve je bila jedna država.
Nisam baš imala puno posjete, nije se moglo tako lako putovat. Posjetile su me doktorica i medicinska sestra iz Sombora
Baš sam se zaprepastila! Al’ mi bilo milo! Poslije te terapije, bilo mi bolje.
Devet godina je prošlo kako sam operisana, navikla sam da se služim i lijevom i desnom rukom jer se u seljačkoj kući mora uvijek raditi da bi se preživjelo.
Boljelo je, ali – što ću. Kad utom, šta se desi, nešto mi nije dobro ni u desnoj si*i. Ja opet k ljekaru.
Zlo! Moram ponovo na operaciju. Toliko se zagadilo da ću možda ostat i bez druge si*e.
Moja tri djeteta su za tolko godina od prve operacije bogme porasla, ali su još uvijek nejački I znam da im još puno trebam.
Gledam ih I nešto su mi daleko, kao i da im nisam mater. Ili će biti kad odem u bolnicu kao da nemaju majku.
Muž i dalje pije, vječito mu flaša rakije pri ruci. Jedan od blizanaca mi kaže:
“Tata je sinoć bio pijan i reko je da ćeš ti mama umrijeti. Mama, hoćeš li stvarno umrijeti?”. Srce mi se cijepa, al’ ništa ne govorim. Teško mi na srcu.
Pođem u bolnicu, a muž pijano i bezočno viče za mnom: “Ako ti odrežu i drugu si*u, ne vraćaj se kući. Šta ćeš mi!”. Šutim i jedem se u sebi.
Djeca mi ostadoše sa zaovom. Nikad se nije udavala, nema svoje djece, ali hoće i meni i njemu, nesretniku, da pomogne.


Osjećala sam se kao da me je neko osudio da pred vozom nosim fenjer i da će me svaki čas ona velika mašina satrati.
Ma, i tu sam drugu operaciju izdržala. Ništa se nisam bojala. Ušla neka snaga u mene, pa me drži na životu.
Muž mi se poslije objesio. Ko da je veći teret bio na njemu, neg na meni. I ko da se ja nisam isto tako mogla poništit. A što bi nam djeca?
I ovako je bilo jako teško. Jedan od blizanaca se rano oženio. Ona bila puno starija od njega.
Mislio je, valjda, da će snaja odmjenit mene, a ona ubrzo napusti i njega i još nam ostavi dijete.
Još veći teret svima nama. Sreća, pa mi zaova uvijek pri ruci, kuva, kopa u bašti, namiruje stoku, ma sve, brate, što treba.
Opet sam 1988. morala na operaciju. Sreća, nije bilo zloćudno. Ma, ima nešto što me čuva u životu!
Evo već dulje od 25 godina da sam se prvi put operisala, pa potom zračila i ostala živa. Drugi i treći put mi bilo lakše.
Znala sam šta će mi radit’. Bio me stra’ rezultata, ali, dao Bog, pa je bilo dobro.
Sudbina mi bila taka, od rođenja me pognala sirotinja, kroz život me pritiskao rad, teret i bol, muž mi nije bio od prave pomoći, rakija ga preuzela, a njegova ga muka otela od mene i djece.
A, što ću? Mora se živjet’!”.

POSTAVILI SU KAMERE U ŠKOLSKU KUHINJU: Kada vidite što rade kuharice svaki dan ostat ćete bez teksta

U Japanu djecu od malena uče koje su stvari važne u životu, a na prvom mjestu je poštovanje.
Poštovanje prema hrani, profesorima i roditeljima je najbitnije u sistemu obrazovanja.

Poslije svakog obroka zahvale kuharicama i osoblju koje im je pripremilo hranu.



Jako bitan segment svakodnevice je i higijena. Ovu djecu uče da je svaki obrok ritual i da trebaju biti zahvalni i poštovati ono što im se osigura.

Pogledajte video koji će vas oduševiti.

MALIŠAN PREMINUO OCU NA RUKAMA: Govorilo se da je pao s romobila, ali obdukcija je otkrila strašnu istinu!

Mnoge je potresla vijest da je devetogodišnji dječak iz okolice Đurđenovca preminuo ocu na rukama, nakon što je, igrajući se u dvorištu porodične kuće, pao s romobila.
MALIŠAN PREMINUO OCU NA RUKAMA: Govorilo se da je pao s romobila, ali obdukcija je otkrila strašnu istinu!Međutim, sada se doznali novi detalji ove strašne tragedije. Doznalo se da je dječak nehotice ustrijeljen iz zračne puške te je ubrzo potom preminuo. Da tragedija bude veća, pušku je u rukama držao godinu dana mlađi član familije, objavio je Večernji list.
Navodno je familija, želeći zaštititi mlađeg člana, kazala mještanima i policiji da je dječak pao s romobila i pri padu udario o oštar predmet. No obdukcija je pokazala pravi uzrok smrti, ali policija ipak zasad ne iznosi nikakve detalje, jer je u toku istraga.



Zbog stroge tajnosti nejasno je i kako se puška našla u rukama osmogodišnjaka. Nadležni organi zato još ne daju nikakve najave o eventualnom podnošenju prijave. Ako bi bilo prijave, pravna je praksa takva da bi najvjerojatnije trebali odgovarati roditelji dječaka u čijim je rukama puška opalila.

– Pao je s romobila i umro – rekla je novinarima Večernjeg lista uplakana žena koju su zatekli pred vratima mališanova doma. Na kući je crna zastava, ispod nje gore svijeće. Tri njegova brata bez riječi, zamišljena, stoje na dvorištu.




– Nemamo vam što reći – dodao je mlađi muškarac. Kako se ranije pričalo, mališan se igrao romobilom, a odjednom su začuli krik i vidjeli ga kako leži na tlu. Dotrčali su baka i otac, a mališan se navodno požalio kako ga boli u prsima, no nisu vidjeli nikakve povrede. Ponijeli su ga prema automobilu, kako bi ga odvezli u bolnicu, a tad je stigla i Hitna pomoć. Međutim, dječak je umro, kako su rekli, ocu na rukama.

– Čuli smo da je pri padu s romobila vjerovatno slomio rebro koje je probilo pluća i izazvalo krvarenje u tijelu, ne znamo detalje – govori jedan mještanin.

Iz izvora bliskih istrazi doznaje se da je postojalo više verzija ovog događaja, ali istražitelji su na kraju ostali pri onoj sa puškom.

Familija se u okolicu Đurđenovca doselila iz Bosne i Hercegovine nakon rata, a preminuli dječak ima tri brata. Mališan je pokopan na groblju u Đurđenovcu.

ISPOVEST: Ne znam šta da radim… Imam 17 godina i spavao sam sa mamom mog najboljeg druga. Ona ima preko 40 i sve se desilo sasvim slučajno…

Ne znam šta da radim… Imam 17 godina i spavao sam sa mamom mog najboljeg druga. Ona ima preko 40 i sve se desilo sasvim slučajno. Nikada nisam ni pomišljao na tako nešto, ali… Prije 3 dana me pozvala da joj nešto pomognem da prenese jer je bila sama. Živimo blizu i naravno da sam se odazvao na nejn poziv. Kada sam došao uvela me u dnevnu sobu i rekla mi da je sačekam. Nakon nekih 5 minuta pozvale me iz druge sobe i rekla da dođem nešto do nje. Kada sam ušao u sobu šokirao sam se. Mama mog druga je ležala na krevetu… bez odjeće, bez ičeg na sebi. Bio sam zbunjen, a onda je rekla da joj se pridružim. Stajao sam ukipljen nisam znao šta se dešava, a onda je una ustala i prišla meni, uhvatila me za ruku i …. Ostalog se bukvalno i ne sjećam sve do trenutka kada se u sobi pojavio moj drug i počeo da viče na mene. Skočio je na krevet i počeo da me tuče. Njegova mama nas je rastavila, ja sam se spremio i otišaoo od njih. Na izlasku drug mi je psovao i zaprijetio kako će sve da ispriča svom tati. Evo već 3 dana živim u neopisivom strahu, ne izlazim ni vani… ne znam šta mi se može desiti, a nizašta nisam kriv

Da su slušali sportiste ne bi bilo nikada rata..

Amarkord. Reč vuče poreklo iz provincije Emilija Romanja, rodnog kraja Federika Felinija. "Sećam se" - na dijalektu. Najpoznatiji film čuvenog italijanskog reditelja. Prepun nadrealnih scena. Za pamćenje. Idealna asocijacija za fudbalske priče isprepletane nizom živopisnih i ekscentričnih likova. U ovoj rubrici, kolumnista MONDA, uz pomoć sekvenci iz prošlosti izvlači iz svojih sagovornika što više nepoznatih podataka o događajima koji su obeležili određene epohe. Felini pretvara svakodnevni život učmale provincije u cirkus društvenih rituala, adolescentskih želja, političkih uticaja i muških fantazija. Naša ideja ide u drugom smeru. Želimo da izazovemo emociju. Da evociramo uspomenu na period kada se fudbal igrao za dušu. Ne za milione. Naravno da neka sekvenca uključi svetlo u tamnom hodniku memorije. Oduva paučinu sa davno zaboravljene anegdote. Kod nas nema izmišljenog grada po imenu Borgo. Ni mladog Tite koji balansira na granici između detinjstva i zrelosti. Ovde je sve istina. Možda ćemo ponekad odlutati od teme. Haotičnim tonom razgovora otežati praćenje strukture zapleta. Ali, ne zamerite. Ipak je to AMARKORD. Naručite kaficu i uživajte. ....... Epizoda: BILA JEDNOM JEDNA LIGA Glavna uloga: TOMISLAV IVKOVIĆ Sporedna uloga: STJEPAN DEVERIĆ ... ’A sada, ka lopti kreće Dijego Armando Maradona. Čitav stadion zviždi. Pričao je danas Maradona, da veruje da mu Firenca neće zviždati. Kao što mu je zviždao Milano. Kao što mu je zviždao Torino. Jedino ga je njegov Napulj dočekao aplauzima. Ali ne. Maradona i Ivković. Oči u oči, po drugi put ove sezone’. ... Četvrtfinale Mundijala ’90. Jugoslavija - Argentina. Početak treće serije penal-ruleta. Komentar Milojka Pantića. Sećate se ishoda. Ivković dobija bitku, Maradona rat. Drugi put u godinu dana. Najpre sa Napolijem izbacuje Sporting iz Kupa UEFA. Zatim sa Gaučosima zaustavlja Osimovu četu na putu ka istoriji. Uvek ima sitnih detalja koji čitavoj priči daju interesantan tok. Poput opklade sa "El Dijezom". Najslađe zarađenih 200 dolara u životu. "Dijego je šmeker, naravno da je platio. Odmah posle utakmice. Dao mi je i dres. Sve je to nevažno. Rekao sam mnogo puta da bih menjao oba penala za tu jednu pobedu u Firenci. Imali smo tim za svetsku titulu. Naježim se svaki put kad pomislim dokle smo mogli da doguramo", priseća se Tomislav Ivković, nekadašnji golman zagrebačkog Dinama, Crvene zvezde i jugoslovenske reprezentacije. Od starta karijere kandidat za Ginisa. Nije imao ni 14 godina kada ga je tadašnji trener "modrih" Srebrić priključio prvom timu. Pionir među seniorima. Nezamislivo. Od zagrebačkog preko vinkovačkog Dinama do Crvene zvezde. Obeležio je osamdesete na terenima velike jugoslovenske lige. Bilo je tu bravuroznih parada, ali i nesvakidašnjih kikseva. Branio je gol od naleta protivničkih golgetera, a svoju ličnost od konstantnih kritika i zluradih komentara. Najteže mu pada opaska legendarnog Beare u predvečerje Svetskog prvenstva: "Jugoslavija ima nekoliko solidnih golmana, ali svakom ponešto nedostaje. Već duže vreme nemamo vrhunskog čuvara mreže koji odgovara stilu igre i ambicijama našeg državnog tima". Uf, koliko je zabolelo. Do koske. "Kažu da strelci ne mogu da postignu toliko golova koliko mi golmani možemo da ih primimo. Ja to gledam iz drugog ugla. Ne mogu oni toliko da postignu, koliko mi možemo zicera da skinemo", umeo je da odgovori na kritike. Posvetio se trenerskom poslu. Očekivano za nekoga ko je prošao kroz ruke Ćire Blaževića, Gojka Zeca, Ivana Toplaka, Ivice Osima. "Pokupio sam od svakoga po nešto. Osim je neprikosnoven. Najjači stručnjak sa kojim sam radio u karijeri. Pobornik igre koju i ja sada forsiram na trenerskoj klupi. Ideja koja se zasniva na želji da tvoja ekipa diktira ritam, stvara šanse i dobro izgleda na terenu, a ne da bude u nekom kalupu u kome se svi strogo pridržavaju zadataka. Zato i mogu da kažem da trenerski najviše ličim na Osima. Od Ćire uvek pokupiš neke štosove, a od Gojka sam nasledio taktičku disciplinu. Bio je veoma inteligentan trener. Još u to vreme je ogromu pažnju poklanjao taktici. Imao sam sreću da sarađujem i sa velikim znalcima na rukovodećim mestima, što me je dodatno usavršilo i na planu organizacije posla". Dobitna formula - dragoceni saveti iskusnih trenerskih vukova oplemenjeni modernim metodama koje je naučio u Portugalu. Zato i ne čudi kada zaurla tokom meča ’golmane, gde si’, insistirajući kod svog čuvara mreže da više učestvuje u igri. Poput Manuela Nojera. "Mora tako. I u moje vreme se tražilo od golmana da bude treći bek, da prati igru, komunicira sa svojim saigračima, izlazi van kaznenog prostora. Tako sam i ja branio. Danas je svaka dubinska lopta potencijalna opasnost po gol. Ako vaš golman nije dovoljno oprezan, eto čiste šanse za protivnika. "Golmani se rađaju", odjekuju reči pokojnog Ilije Pantelića. "I golman i igrači. Vara se svako ko misli da se sve može postići radom. Ako se ne rodiš sa genijem i talentom, ne možeš ništa da napraviš. Rekao bih da je 50/50 odnos rada i talenta. Imao sam sreću i zadovoljstvo da me je Ilija trenirao u reprezentaciji i potpuno se slažem sa njim". Godine prolaze, život nameće nova poznanstva. Povremeno, dogode se susreti sa prijateljima iz igračkih dana. Osveže memoriju i evociraju uspomene na period kada je fudbal punio srca širokih narodnih masa, a ne džepove sumnjivih menadžera i tajkuna. "Video sam Džaju pre tri godine u Zagrebu, a nedugo zatim i u Medulinu. Imamo puno zajedničkih uspomena. Džaja je veoma cenjen u Hrvatskoj. Uživa respekt među nama koji smo radili sa njim, ali i među svima koji su ga pratili kao igrača i kao direktora jednog od najvećih klubova na prostorima bivše Jugoslavije". "Toma i Džaja se ne menjaju. Kao mladići. Mogli bi i sada na teren", ubacuje se Deverić u priču kao nekada kada se poput vihornog krila ubacivao po boku i maltretirao rivale perfektnim centaršutevima. "A pogledajte mene. Baš sam se ’zdebljao’. Tetive nisu dozvolile da posle karijere budem u pokretu. Moraću pod hitno na neku dijetu", dodaje "Štef" Deverić, nekadašnji centarfor zagrebačkog Dinama. POČASNI KRUG. Sledi listanje spomenara. Pokazujemo Ivkoviću naslovnu stranu "Tempa" sa igračima Dinama u slavljeničkom zanosu na atletskoj stazi "Marakane" posle pobede u finalu Kupa Maršala Tita 1980. "Moj prvi seniorski trofej. Imao sam 19 godina. Mlinarić, Deverić, Kranjčar. Strašna ekipa. Osvojiti pehar protiv Zvezde na Marakani bio je veliki podvig. 'TEMPO' budi setu. Izgubilo se mnogo toga na ovom prostoru. Ne ulažemo dovoljno u sport i to nam se obija o glavu". PUT DO TROFEJA! Zvezda izbacila Velež, Prištinu, Maribor i Sarajevo. Dinamo se "šetao" preko Galenike, Radnika i Kikinde, ali se u četvrtfinalu tek posle penala "otarasio" Partizana. Finale u dva čina. "Cico je ’zabio’ na Maksimiru za 1:0, a Zvezda u revanšu povela preko Filipovića", rekonstruiše Stjepan Deverić. "Šestić je centrirao, a lopta preskočila Srećka Bogdana. File je bio među najiskusnijima na terenu. Jedini akter Zvezdinog prethodnog trijumfa u finalu protiv Slobode 10 godina ranije. Drago Dumbović je ušao umesto mene i postigao fenomenalan gol. On je na Marakani i debitovao za Dinamo u prvenstvenoj utakmici. Slavilo se do zore jer se trofej Maršala Tita čekao punu deceniju u Zagrebu. Bilo je nečeg specijalnog u tome da se dominacija Zvezde, Hajduka i Rijeke u Kupu Jugoslavije prekine baš u Beogradu". Dinamo tu sezonu završava tek na deobi 12. mesta. Sa Partizanom. Zvezda je šampion sa sedam bodova više od Sarajeva, odnosno devet od niškog Radničkog i Napretka. DINAMO ŠAMPION! Posle žestoke borbe sa Hajdukom i Zvezdom. Na fotografiji Zajec, Vlak, Kranjčar, Deverić, Mustedanagić, Bračun, Zvjezdan Cvetković... "Boro je te godine otišao u Vojsku. Imali smo na kraju pet bodova više od Zvezde i Hajduka", ponosan je Deverić na svoje prvo seniorsko slavlje. "To je slika sa poslednje utakmice protiv Želje. Ili protiv Budućnosti, nisam više siguran. Nezaboravna priča. Ostane urezana za ceo život. Specifična sezona. Spojile su se dve generacije. Na jednoj strani iskusni lisci Kranjčar, Zajec, Bogdan, Džemo, na drugoj mi dečurlija, Mlinka, Cvetković i ja. Sve se poklopilo. Najteže je bilo protiv Želje, zatim protiv ekipa koje su se borile za opstanak. Pa, Velež, Sarajevo... Biti prvak u takvoj ligi, nešto neprocenjivo. Zar mislite da bi Zvezda osvojila KEŠ da nije imala takvu konkurenciju na domaćoj sceni? Mi smo posle 25 godina vratili titulu na Maksimir". ĆIRO! Šmeker ogromnog fudbalskog znanja. Sa belim šalom oko vrata. Kažu da je pušio 80 cigareta dnevno, spavao oko dva sata i prezirao alkohol. "Pušio jeste, ali tuđe cigarete. Bilo ih je teško prebrojati. On će doći do vas, sesti za sto i reći: ’Sine, daj jednu da zapalim’. Nikada nije imao svoju paklicu u džepu. Ćiro je narodski čovek. Ne možeš da ga ne voliš. Čak i kada govori loše o tebi, nasmejaćeš se i nećeš se naljutiti. Znaš da ti ne misli zlo. Prenosio je na nas taj pozitivan naboj kroz sastanke i razgovore. Odličan trener, sjajan psiholog i vrhunski motivator. Idealan vođa koji nas je vukao i odvukao do titule".

Popularni Surda

Bio sam treći razred te zime, olimpijske 1980. I sam se čudim koliko se dobro sećam da je godina počela vestima u svim novinama i na TV-u kako je predsednik Tito smešten na lečenje u ljubljanskom Kliničkom centru. U vazduhu se tu i tamo osećao nekakav nemir, iščekivanje nečeg što nije dobro. Ili je to samo zima na Karaburmi bila depresivnija nego inače. Januar je za mene i drugare proticao u znaku dvonedeljnog raspusta, zanimacija na snegu i prepodnevnog uživanja u legendarnom "Zimskom bioskopu" na Prvom programu RTB. Tek, u toj učmaloj, sporoj zimoći, jedne nedelje u osam uveče, odmah posle "Dnevnika" krenula je špica nove domaće serije - zvala se "Vruć vetar". U toj prvoj epizodi gledali smo štrljavog berberina sa neobičnim naglaskom i smešnim šeširom kojeg mrzi da brije mušteriju sve žaleći se na nizak pritisak i još gomilu svega i svačega. Bio je to Šurda, namćorasti momak iz Vlasotinaca, svojeglav, lenj i ciničan, zaljubljenik u sirtaki, more i plandovanje. Ko bi rekao da će već sledeće nedelje, i one tamo, ulice biti puste, da će sutradan svi da prepričavaju scene i gegove iz prethodne epizode? Šurda, Bob, Firga i ostali harali su tog februara i marta, tokom deset nedeljnih večeri; širom cele Jugoslavije, kažu, samo su dve teme bile aktuelne - Titovo zdravstveno stanje i dogodovštine Borivoja Šurdilovića. Kada se serija završila (hepiendom koji nas je sve, gle ironije, rastužio) ostala je još ta briga za voljenog predsednika koji je, nas klince, sve posmatrao sa velike fotografije tačno iznad školske table. Taj svojevrsni rijaliti satkan od svakodnevnih saopštenja lekarskog konzilijuma i poneke fotografije iz bolnice nije imao hepiend, Tito je umro u maju i cele te nedelje, uprkos tome što je to vreme najveće frke oko ocena, nismo išli u školu. Tog leta naši košarkaši postali su olimpijski šampioni, prvi i do danas jedini put. Nešto kasnije, Ljubišu Samardžića, alias Šurdu, u Budimpešti je na fudbalskom stadionu dočekalo 100.000 fanova serije koja je u međuvremenu postala kultna i u Bugarskoj i Rumuniji. Ljubiša je rođen u Skoplju krajem 1936. godine, u porodici rudara. Na nesreću, troje malih Samardžića rano je ostalo bez oca, pa je njihova majka bila primorana da ih izdržava od uboge rudarske penzije. Bilo je to odrastanje u siromaštvu na jugu Srbije, u blizini Niša, prvo za vreme nemačke okupacije, a zatim i u godinama posle oslobođenja, u opštoj nemaštini. Još kao gimnazijalac, Ljubiša je povremeno radio najrazličitije poslove kako bi pomogao majci u izdržavanju porodice. Posle mature, rešio je da se upiše na studije prava, slično kao i Pavle Vuisić koji je takođe učio za pravnika, ne sluteći da će se baviti - glumom. Za razliku od svog starijeg kolege koji kao student nije ni razmišljao o glumi, Samardžić je odlučio da okrene list, batali prava i upiše se na Pozorišnu akademiju u Beogradu. Visok, crnomanjast i širokog osmeha, Ljubiša je plenio i stasom, i glasom, a možda baš najviše tim razoružavajućim osmehom. Na Akademiji su odmah prepoznali njegov izvorni talenat, primljen je, a ubrzo je dobio i stipendiju, na insistiranje Bojana Stupice koji ga je odmah zapazio. Već kao student dobio je nekoliko manjih pozorišnih uloga ali ko je mogao da pretpostavi da će to biti sve što se tiče Ljubišine karijere u teatru. Za to su krivi bili filmovi. Svi su tih kasnih pedesetih bili opčinjeni bioskopima i filmovima, od publike do samih glumaca i reditelja. Odlazak u bioskop bio je u to vreme ultimativna razonoda za Jugoslovene svih uzrasta, televizija još nije ušla u njihove domove i to je potrajalo sve do sredine sedamdesetih godina, kada su najzad „mali ekrani“ zagospodarili dnevnim sobama širom zemlje. Ljubiša je prvu filmsku ulogu dobio u svojoj 25. godini, i to u zagrebačkoj produkciji, urbanoj melodrami "Igre na skelama" (1961). Glavnu ulogu odigrao je Ljubišin zemljak, Nišlija Slobodan Dimitrijević, glumac čije ime mnogima nije poznato, a reč je o legendarnom Suriju iz filma "Valter brani Sarajevo", u kojem je i Samardžić ostao upamćen kao neustrašivi Zis. Zanimljivo, obojica su potekli iz istog kraja, a eto, zajedno su debitovali pred filmskim kamerama, i to u Zagrebu, glumeći na ijekavici. Usledio je i poziv Branka Bauera da glumi simpatičnog momka sa sela u njegovom filmu "Prekobrojna", u kojoj će mu partnerka biti mlada i neiskusna Milena Dravić. Priča o ljubavnim peripetijama ali i životnom optimizmu i pregalaštvu mladih akcijaša doživela je ogroman uspeh u bioskopima širom zemlje, mladi su ovaj film gledali po više puta, radne akcije postale su takoreći hit, a Milena je svojom prirodnošću i šarmom oduševila pulski žiri i osvojila Zlatnu arenu kao najbolja glumica. Te 1962. Ljubiša je igrao u četiri filma i bilo je jasno da je domaća kinematografija takoreći preko noći dobila novu zvezdu. Među pomenutim ostvarenjima našla se i "Kozara", potresna epopeja Veljka Bulajića, jedan od naših najznačajnijih ratnih filmova u kojem je Samardžić ponovo imao Milenu za partnerku. Takođe, tu je i Hladnikov "Peščani grad" iz kojeg je Ljubiša izašao sa nadimkom po kojem ga svi dobro poznaju - lik kojeg je glumio zvao se Smoki. I ovoga puta je Milena Dravić bila u glumačkom sastavu! Druga polovina šezdesetih ostaje upamćena, pored famoznih studentskih demonstracija, po zvezdanim uspesima jugoslovenske kinematografije, a najviše po filmovima iz tzv. crnog talasa koji su svetu prikazali sasvim drugačiju, turobnu i nimalo došminkanu socijalističku stvarnost. Ipak, jedan beogradski sineasta u isto vreme gradio je sasvim osoben filmski izraz kojeg je nemoguće svrstati u bilo koji od tadašnjih trendova. Reč je o Puriši Đorđeviću koji 1966. godine snima poetičnu ratnu dramu "San" sa Oliverom Vučo i Ljubišom Samardžićem u glavnim ulogama, a sledeće godine ide korak dalje kreirajući svoje remek-delo, filmsku poemu "Jutro", atipičnu priču o ljubavi, mladosti, ratu i smrti. U ovom filmu glavne uloge su dobili Milena Dravić, Ljubiša Samardžić i Neda Arnerić. "Jutro" je prikazano na festivalu u Veneciji tog leta, film i ekipa su doživeli nezaboravne ovacije na Lidu, a žiri kojim je predsedavao Alberto Moravija proglasio je za najboljeg glumca te godine upravo našeg Ljubišu. Bio je to prvi put da neko od naših glumaca dobije glavnu nagradu na bilo kojem od najznačajnijih svetskih festivala. Nepunih dvadeset godina kasnije, u Veneciji je trijumfovala Sonja Savić, za ulogu u drami "Život je lep" Bore Draškovića, filmu u kojem je Samardžić sjajno odigrao za njega atipičnu ulogu pokvarenog konobara Trovača... Samardžićevo lice koje zrači vedrinom i optimizmom očigledno nije bilo primamljivo režiserima crnotalasovskih filmova, Pavloviću, Makavejevu, Žilniku. Verujem da je to njegovo lice bilo glavni "krivac" za Smokijev izostanak u tom žanru, baš kao i način na koji ga je domaća publika percipirala, s obzirom na to da su ga svi znali kao Nikoletinu Bursaća iz "Orlovi rano lete" i Mikajla iz "Prekobrojne". Drugim rečima, Smoki je spadao u red glumaca koji su se svojim senzibilitetom savršeno uklapali u tadašnji propagandni koncept zdravog socijalističkog društva, punog vedrih i šarmantnih omladinaca i omladinki. Smoki se pojavio i u potonjim Purišinim ostvarenjima, filmovima "Podne" i "Biciklisti", a stariji filmofili pamte i njegovog Novaka u spektaklu "Bitka na Neretvi", anđela Neuma u melodrami "Bokseri idu u raj", ambicioznog Ivana u "Štićeniku" i policijskog inspektora u krimiću "Nož". Iako je u svojim "ranim radovima" u nekoliko navrata pokazao da sa lakoćom može da bude i komičan na filmskom platnu, Smoki je uglavnom dobijao dramske role. Izuzimajući donekle ulogu u "Štićeniku", tumačio je obavezno protagoniste, pozitivne likove koji su, po pravilu, provincijalci vedre naravi. Tek kasnije, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, Samardžića će publika češće gledati u komedijama, naročito u televizijskim projektima. "Kada sam pročitao scenario bio sam opčinjen tekstom i likovima, Crnog Roka sam bukvalno preko noći kreirao u svojoj glavi...". Zagrebačka televizija započela je produkciju TV serija na trijumfalan način 1971. godine, kultnim projektom "Kuda idu divlje svinje", pod rediteljskom palicom Ivana Hetriha. Po mnogo čemu revolucionarna, pionirska serija za tadašnje prilike, i danas se smatra možda i najboljom u istoriji YU televizije. Dramaturška obrada, režija, fantastični glumci (pored Smokija u nezaboravnoj ulozi neustrašivog i pravdoljubivog švercera Crnog Roka, briljiraju Fabijan Šovagović, Jovan Ličina, Ivo Serdar), zaplet u koji kao da je Tarantino umešao prste (zajedno sa Serđom Leoneom), sve to je urađeno na najvišem nivou, a sa minimumom sredstava. Publika, u početku zbunjena potpunim izostankom bilo kakve ideološke ravni u priči (koja se dešava za vreme rata u okolini Zagreba), zavolela je seriju, a pre svega glavnog junaka, neodoljivog, stamenog i kaubojski odvažnog Roka, mladića koji pleni, uprkos tome što je provincijski švercer koji ne mari ni za partizane, ni za ustaše ni domobrane. Atipična, u to vreme više nego odvažna televizijska serija, stilski na tragu špageti vesterna, koja do danas nije izgubila ni delić svoje privlačnosti i kvaliteta. Bio je to istinski trijumf Ljubiše Samardžića, sa Crnim Rokom je pokazao i dokazao svoj talenat i širinu u glumačkom izrazu.

Prođemo CSKA, pa Atalanta!

Kažu, lako je njemu. Dva "soma" po golu, isto toliko po asistenciji. Pa pomnožite sa... "Čekajte, čekajte...", prekida nas u startu Aleksandar Pešić. "Da li ste me ikada videli ove sezone da se svađam sa Boaćijem oko penala? A obojica smo određeni za izvođače. Uvek mu izađem u susret, kao što sam i Jovičiću prepustio da se upiše u strelce kada se vratio na teren. Bonusi su normalna pojava u fudbalu. Defenzivci ih imaju da spreče gol, mi napadači, da ih damo što više. U Tuluzu nisam imao premije za asistencije, pa sam bio prvi asistent ekipe". Sada je dobio još jednog pretendenta na golove i bonuse. "Gledao sam Bena protiv Partizana i moram priznati da se radi o sjajnom napadaču. Čim je šef želeo po svaku cenu da ga dovede u Zvezdu, znači da vredi. Štaviše, ubeđen sam da je reč i o dobroj osobi, jer Milojević nikada ne sarađuje sa nekim ko negativno utiče na atmosferu u svlačionici". Iz istog razloga je i Pešić letos stigao u Ljutice Bogdana. Pre svega zahvaljujući ljudskim kvalitetima, brzo se snašao u novoj sredini i postao ljubimac saigrača u Crvenoj zvezdi: "Došao sam nespreman i trebalo mi je vremena da uđem u formu. Proradio sam kada je bilo najpotrebnije. Počelo je od mojih Nišlija (nije mi bilo lako, ali mi smo profesionalci), nastavilo se sa Radnikom, Radom i Borcem. Umeo sam i ranije da postignem 'tripletu' recimo za Jagodinu protiv Slobode, ili za Šerif protiv Zarije, ali ništa ne može da se poredi sa osećajem kada u dresu Zvezde date tri komada na jednoj utakmici". Suma sumarum, 17 golova u prvenstvu i samo jedan u Evropi. "Jedan, ali vredan. Taj protiv Krasnodara mi je i najdraži ove jeseni. Bukvalno nas je ostavio u igri. Da smo izgubili dva ili tri razlike, ne bi imali šta da tražimo u revanšu". I ne bi ni stigli do CSKA. Bliže se dueli protiv moskovskih armejaca: "Iskreno, važnije nam je prvenstvo od Evrope. Partizan se opasno primakao po broju titula (zvanično izjednačio, prim.aut) i valjalo bi opet odmaći. Pokušavamo da se opustimo i koncentrišemo isključivo na pripreme, ali nam CSKA ne izbija iz glave. Ruku na srce, kada sam preživeo Kadiz i izbacio Iska, Moratu i Delofeua sa Evropskog prvenstva, zašto bih se plašio Rusa. Tada smo se skupili s brda s dola i napravili senzaciju usred Španije. To mi daje nadu da su iznenađenja uvek moguća, naročito ako je tim homogen, kvalitetan i složan kao ovaj Zvezdin". Prognoze kažu šanse su pola-pola. Da vidimo šta kaže Mondov Tarot. "Moram li da ređam karte u sistemu koji igramo u Zvezdi ili mogu ovaj moj? Za mene je 4-4- 2 najbolja formacija. Sada izmišljaju toplu vodu sa 3-5- 2, 4-2- 3-1, 4-3- 1-2... Ma daj, zna se šta je pravi fudbalski sistem. Još kada oba špica dišu kao jedan, eto rapsodije. Ni u jednom klubu nisam imao tako dobru saradnju sa drugim napadačem, kao u Zvezdi sa Boaćijem". Ok, onda 4-4- 2: DRUŠTVENE MREŽE - PUTOVANJA, VIC, MODA, HRANA - MEDIJI, FILM, MUZKA, HOBI - IDOLI, OSTALI SPORTOVI. "Ne umem da pričam viceve, zato je bolje da odmah izvršim izmenu", kaže Pešić. Sa klupe ulazi LJUBAV. Tarot može da počne. ... DRUŠTVENE MREŽE "Samo Instagram. Zanima me da vidim šta je neko 'okačio'. Izbegavam da objavljujem fotografije iz privatnog života i statuse koji bi mogli da mi nanesu probleme. Čak i Milojević apeluje da obratimo pažnju jer neki banalan komentar može da nas dovede u nezgodnu situaciju". PUTOVANJA "Sad sam bio na Maldivima sa suprugom i bilo je fenomenalno. Raj na zemlji. Ipak, nekako mi je najprijatnije kod naših komšija Grka. Dok sam igrao u Italiji, skoro svaki slobodan dan sam koristio da obiđem Veronu i Veneciju. To su kratke distance, pa može automobilom. Nije da imam strah od letenja, ali sam u Francuskoj stekao određene predrasude. Kada letiš jednom u dva meseca, nije problem. Ali kada svakog drugog vikenda ulaziš u 'čeličnu pticu', nije ti svejedno". LJUBAV "Sa Ivanom se poznajem sedam godina, godinu i po smo u braku. Za sada sve ide kao podmazano. Ona je takođe iz Niša, kuće su nam udaljene nekoliko stotina metara. Ni meni nije jasno kako se nismo sreli ranije. Njena rođena sestra je išla sa mnom u osnovnu školu i preko nje smo i stupili u kontakt". MODA "Gobelja (Gobeljić) me svaki dan proziva. Kaže 'opa, moda d'Italia'. Ubi me od zezanja. Trudim se da lepo izgledam i volim da trošim novac na garderobu. Ima tu i jeftinijih stvari koje mi dobro stoje. Recimo u Zari. Ova majica na meni zaista šljašti, ali verujte mi da nije Kangina!". HRANA "Nikada nisam tražio savet nutricioniste. Jedem sve, ali u normalnim količinama. Tokom sezone, zasitim se piletine i ćuretine. Čim dođe pauza, prepustim se čarima pečenja. U blizini Niša ima mnogo kafanica sa vrhunskom jagnjetinom. Konobari posle mene ne moraju ni da peru tanjir". MEDIJI "Imao sam ozbiljan problem u Francuskoj. Gubili smo 5:0 od Pari Sen Žermena u trenutku kada sam se spremao da uđem u igru. Tijago Mota je prišao aut-liniji i u šali dobacio mom treneru 'daj, molim te, neka uđe umesto mene, ne mogu više'. Nasmejao sam se, ni ne sluteći da se nalazim u krupnom kadru na televiziji. Zlobnici su to iskoristili i napravili 'printscreen'. Sutradan je fotka osvanula na sajtu koji uređuju vođe navijača Tuluza uz gomilu uvreda i komentara kako mi je svejedno što se klub nalazi u teškoj situaciji. Kad god je tamo frka, uvek smo mi Srbi dežurni krivci. Stalno se upiralo prstom u Spajića, Veškovca, Ninkova i mene. U Srbiji uglavnom pratim portale, ali nikada ne čitam one komentare ispod teksta. Ako je neko u stanju da 'pljuje' po Novaku Đokoviću, ne smem ni da pomislim šta bi napisao o meni. Ne opterećujem se ni ocenama u novinama. Navikao sam na strog kriterijum u italijanskoj štampi i zato se ne tangiram. Tamo moraš da izgineš na terenu da bi dobio više od sedmice. Ostaje mi za ponos da sam protiv Peskare dobio 8,5. Dao sam gol i imao asistenciju. Bila je to moja najbolja partija od kako se profesionalno bavim fudbalom". FILM "Samo domaće vrtim u krug. 'Žikina dinastija', 'Tesna koža'... Omiljena scena? Kada Šojić kaže '...i najpišljiviji lični dohodak mora da se zaradi, krvavim radom!'. Ima istine u tome. Ipak, moj favorit je, bez konkurencije, 'Montevideo, Bog te video'. Za mene, najbolji koji je ikada snimljen". MUZIKA "Uf, ja sam narodnjak. Ujutro, uz kaficu sa suprugom, može neki laganiji zvuk, Čola ili Željko Joksimović. Ali već popodne mora nešto brže. Šaban je neprikosnoven. Slušam i Slađu Alegro. Pesma koju prvo naručim kada muzika dođe na uvce? 'Kralj boema'". HOBI "Sony play station. Po ceo dan igram košarku. Sličice nikada nisam skupljao, ni kao klinac. Ali, zato imam ogromnu kolekciju dresova. Menjam ih posle svake utakmice i obavezno uzmem dva komada, jer imam drugara koji je isto zaluđen kao ja. Žao mi je što u Kadizu nisam pokupio nijedan plen. Dok smo slavili na trerenu, Španci su pobegli glavom bez obzira. Najdraži su mi dresovi Tijaga Silve i Davida Luiza. Lakše mi je da startujem te defanzivce, jer smo blizu tokom igre i samo im kažem da me ne zaborave kad sudija odsvira kraj". OSTALI SPORTOVI "Samo košarka. Da nisam fudbaler, već bih dogurao do NBA. I stoni tenis. Znate li kada je Atalanta postala kaznena ekspedicija u Italiji? Od trenutka kada su nam doneli sto za stoni tenis u svlačionicu. Nanizali smo 15 mečeva bez poraza u Seriji A i nikome više nismo dali da nam odnese talični sto. Predsednik Perkasi je letos napravio malu salu, samo za stoni tenis. I pogledajte rezultate Atalante ove sezone". IDOLI "Ronaldo i Zlatan. Ali, onaj pravi Ronaldo. 'Zuba'. Ne ova kopija. Svaki dan vodim rat sa Radonjom ko je bolji, Mesi ili Kristijano. Ne mogu da mu objasnim da su to dva različita sveta. On, Žule, Bakula... zapeli, Ronaldo, pa Ronaldo. Trkači, šta ćeš. Naravno, kada pitaš Nenu ili Milijaša, kažu Mesi. Znaju ljudi šta su prave vrednosti. Nisu mi to samo idoli, već i uzori. Ibra je car. Pročitao sam dva puta knjigu'Ja, Zlatan', odgledao sve njegove klipove na YouTube i dokumentarni film o njegovom životu". Biće vremena i u Pafosu za knjige i klipove. Zvezda se priprema za proleće puno izazova. Pešić već mašta o rivalu u osmini finala: "Voleo bih Atalantu. Da im pokažem da nisu imali dovoljno razumevanja za mene. Uprkos svemu, bilo je to sjajno iskustvo. Mnogo sam naučio od Gasperinija koji i ove sezone demonstrira kakav je trener. Ništa mu ne zameram. Stigao sam povređen i dok sam se oporavio ekipa je ušla u pobednički ritam. Imaju strašan tim. Spinacola, Papu Gomez, Petanja, Remo Frojler, Iličić... Znate li da je Frojleru žena iz Republike Srpske? Kada mi je rekla 'dobar dan', bio sam zbunjen". Dakle, gospođi Frojler neće biti lako 22. juna u Kalinjingradu. "Ha-hah-haha. Oni su klasični Balkanci. Malo Srba, malo Bosanaca, mnogo Albanaca i najmanje Švajcaraca. Frojler je jedan od retkih čistih Švajcaraca u timu. Biće teško u Rusiji. Ne samo protiv Brazila. Pogledajte Kejlora Navasa, ubedljivo je najbolji igrač Reala. Da njega nema, Barsa bi bežala 30, a ne 16 bodova. Kako da mu date gol?". Možda sa Pešićem u sistemu 4-4- 2: "Na meni je da se golovima preporučim Krstajiću. I ranije se dešavalo da jedni igrači iznesu teret u kvalifikacijama, a drugi dobiju šansu na završnom turniru. Ima tu mnogo kandidata. Mitar je fantastičan špic, uopšte ne razumem rezon Rafe Beniteza. Tu su još Prijović, Pavlović, Đurđević... pa moj Nišlija Stojiljković. Polako, ima vremena". Strpljiv je Šilja i ne obazire se na... "Pazite, nije ŠiljA, nego ŠiljO. Majka je prva počela tako da me zove, a pošto je rodom iz Republike Srpske, mora da se završi na 'O'. Stalno je govorila 'eh, kako je ovo moje dete šiljato'. I ostade Šiljo. Samo me Žule zove Šiljić, ali on ne bi bio Žule (Filip Stojković, prim.aut) kad ne bi nešto izmislio".

Titula sa Zvezdom - nema poređenja

Svuda pođi, kući dođi. Malo Kina, malo Zvezda, malo Južna Koreja, malo Kazahstan, ali kod Zorana Rendulića sve se na kraju svede na Rad i Čukarički. "U Radu sam počeo kao klinac, u Čuki proveo najlepša četiri meseca u karijeri. Zahvaljujući sjajnom odnosu sa bivšim trenerom Milojevićem, mogao sam i da treniram na Brdu dok je u Kini bila pauza u šampionatu. Od prvog dana sam se osećao kao kod kuće i drago mi je što se pred kraj karijere ponovo vraćam tamo gde mi je najlepše". Čukarički je oformio ekipu kadru da se bori za vrh tabele i izlazak na evropsku scenu: "U odnosu na moj prethodni boravak u klubu, sada ima mnogo više mladih igrača koji će u bliskoj budućnosti sigurno otići u ozbiljne evropske klubove. Čuka je po organizaciji i stepenu profesionalizma odmah iza Zvezde i Partizana. Nadam se da će vrlo brzo biti u najužoj konkurenciji za titulu ili bar u situaciji da razdvoji 'večite' na tabeli. Kao veliki zvezdaš, voleo bih da već ove sezone Zvezda uzme titulu, a mi kao drugi izborimo plasman na međunarodnu scenu. Ovaj tim Čukaričkog ima kvalitet za grupnu fazu Lige Evrope". Sa Zvezdom se radovao šampionskoj tituli, ali i tugovao zbog krahova protiv Kairata i Sasuola: "Potrebno je vreme da sve dođe na svoje mesto. Uprkos povredama, uživao sam na 'Marakani' i stekao prijatelje za ceo život. Dva dana u Zvezdi vrede više od dve godine u bilo kojoj drugoj sredini. Sutra kada završim karijeru i posvetim se trenerskom poslu, značiće mi podatak da sam bio član našeg najvećeg kluba". Gol protiv lučanske Mladosti nije jedina uspomena koju Rendulić nosi iz Ljutice Bogdana: "Krivo mi je što nisam iskoristio bar jednu od brojnih šansi na 'Marakani' pa da se radujem i golu na našem stadionu. Moj najupečatljiviji momenat je vezan za revanš utakmicu protiv Ludogoreca. Od ranog jutra se osećala luda euforija. Naježio sam se kada sam pogledao kroz prozor iz karantina i video navijače kako leže po travi oko stadiona. Isto tako kada smo izašli na zagrevanje. Sve se treslo i pomislio sam da bih mogao tri utakmice da odigram bez prekida i da se ne umorim. Neopisivo!". Još da Kanga nije napravio glupost u poluvremenu... "Iskreno, meni je taj detalj promakao. Među prvima sam ušao u tunel i nisam ni primetio da mu je sudija pokazao crveni karton. Ubeđen sam da bismo prošli, da Ludogorec nije imao igrača više. Jesu bili uigraniji, kvalitetniji, brži, iskusniji... Ali, imali smo 2:2 na strani, vođstvo na domaćem terenu i sve je išlo na našu vodenicu. Kangino isključenje je bio prelomni trenutak utakmice, uz naše neiskustvo u produžecima. Zvuči kontradiktorno, ali navijači Zvezde koliko god mogu da pomognu, isto tako mogu i da odmognu. Mi dole na terenu ne donosimo iste odluke kada igramo pred 60.000 ili pred 600 gledalaca". Ove sezone Zvezda igra odlično, bez obzira na ambijent i broj ljudi na tribinama? "Poznavajući rad Vladana Milojevića, nisam iznenađen. Doveli su domaće igrače jakog karaktera koji vole Zvezdu i to je dobitna formula. Uz kvalitetan stručni rad, stvorila se i hemija u ekipi. Mislim da je i Milojeviću išlo na ruku što je na mala vrata stigao u Zvezdu. To ga je oslobodilo pritiska i omogućilo mu da na miru pripremi evropski bljesak". Igrao je u Francuskoj i Južnoj Koreji, ali mu je, za divno čudo, najlepše bilo u Kini: "Skoro dve i po godine bez najmanje povrede, nisam propustio nijedan trening. Posle me sve stiglo u Zvezdi, jer priroda tako nalaže. Bio sam kapiten, uživao na terenu, izlazili su mi u susret za sve što sam hteo. Tamo sam ostavio najdublji trag i po minutaži i po broju golova. Prve sezone sam bio među najboljim strelcima u ekipi". Trofejna riznica mu je sasvim solidno popunjena. Kup Južne Koreje sa Pohang Stilersom, Kup Srbije sa Čukom i titula sa Zvezdom... "Rekao sam Galetu (predsednik Čukaričkog Dragan Obradović, prim.aut): 'Verovatno je do mene, dovedi me da opet osvojimo trofej'. Titula sa Zvezdom i ono slavlje posle meča sa Radničkim nemaju cenu. Može da se obiđe ceo svet, da se zaradi brdo para, ali ti trenuci ostaju za sva vremena". Mančester siti je letos izdvojio 178 miliona za golmana i tri beka, a ove zime dodatnih 65 miliona za štopera Bilbaa Laportu. Liverpul je oborio sve rekorde sa Virdžilom Van Dajkom. Konačno su i defanzivci na ceni: "Danas štoper mora da bude brz, jak i da zna mnogo fudbala. Treneri traže igru iz zadnje linije i zato im trebaju defanzivci koji su jaki na lopti. Kada se kupuju igrači vodi se računa o svakoj sitnici. Sećam se kada je Liverpul dolazio po Gruju, puštali su mu snimke njegovih utakmica iz pionirskog i kadetskog uzrasta. Bili smo šokirani. Ozbiljni klubovi dugo razmišljaju pre nego što odreše kesu". Nisu ni srpski štoperi za bacanje. Jagoš Vuković je debitovao golom za Veronu, Nikola Maksimović potražio sreću u Moskvi, Subotić potpisao za Sent Etjen, Veljković standardan u Verderu... "Meni se najviše dopada Nastasić. Deluje da nije ekstra klasa, ali uvek dobro postavljen i miran na lopti. Sa Banetom sam igrao u mladoj reprezentaciji Srbije. Više mi se sviđao kao bočni, sada sve hvata na iskustvo. U Čuki sam odlično funkcionisao u tandemu sa Ostojićem koji ima sve karakteristike modernog centralnog beka. Drago mi je što Le Talek ima sjajnu sezonu iza sebe, stalno sam mu govorio da nema šta da traži u veznom redu jer je štoperska pozicija kao stvorena za njega. Vujadina Savića nisam poznavao i prijatno me je iznenadio. Tu mnogo zavisi od taktike, kod Miloja su odbrambeni igrači uvek dolazili do izražaja i pravili iskorak u karijeri". Prepoznaj, odoli, prijavi! Rendulić je jedan od igrača koji u čuvenom spotu Sindikata "Nezavisnost" šalje poruku svojim kolegama da ne nameštaju utakmice. "Svakako da Superliga Srbije može da bude još regularnija. Lično, nikada nisam imao problem sa sudijama. Smatram da su i oni od krvi i mesa i mogu da pogreše. U poslednje vreme mnogo se diskutuje o spornim detaljima i često se pominje Radnički iz Niša. Ne obraćam pažnju, kladionica me ne zanima. Mažić je najbolji primer da u Srbiji može vrhunski da se deli pravda. Samo da je više Mažića". Trenutno uživa na suncu pored mora u Limasolu, ali bi kao neko ko se rodio u Sarajevu u godini zimskih Olimpijskih igara morao da se snalazi i na snegu: "Rano sam počeo da skijam, ali posle operacije kolena u 20. godini nikada više nisam stao na skije. Čak ni mali fudbal ne igram punih 13 godina. Skoro mi je mama rekla da sam te godine bio najteža beba u sarajevskom porodilištu. Vežu me prelepe uspomene za Sarajevo. Tata je bio vojno lice i radio je kao obezbeđenje na toj Olimpijadi. Rat nas je oterao za Beograd i žao mi je što nisam sačuvao nijednog Vučka. Roditelji mi stalno govore kakvim je šarmom Sarajevo nekada odisalo. Grad je imao dušu, ljudi su se družili, smejali, zabavljali... Sada više nije tako i na nama mlađima je da to vratimo na staro. Ostala mi je vikendica na Romaniji i povremeno odem da se odmorim. Nema TV-a, nema interneta i par dana je dovoljno da se totalno resetuješ i razbistriš glavu".